Мој сусрет са Михајлом Идворским Пупином

Седим већ сатима за столом, гледам у свеску и питам се да ли ћу икада успети да научим ову лекцију. Излуђен свим формулама, бацам свеску на под. Сав бесан и нервозан лежем на кревет и затварам очи.

У следећем тренутку појављујем се на неком путу, свом прашњавом и посутом шљунком. Са моје леве и десне стране налазила се шума. Из те шуме излетео је мали дечак. Имао је густу браон косу, крупне плаве очи и био је низак. На себи је имао белу кошуљу, сву исцепану и одерану. Из рупа његове кошуље вириле су посекотине, које као да су начиниле гране дрвећа. Његову белу кошуљу покривали су браон трегери са излизаним каишевима. Пришао ми је и тихим и узрујаним гласом ме упитао да ли могу да му помогнем. Одговорио сам му: ,,Наравно да могу, само треба да ми кажеш који је твој проблем”. Уморан и задихан, рекао ми је да га јуре два дечака која хоће да му отму новац. Након мало времена чули смо ломљење грана и грубе гласове. Брзо смо се сакрили у оближњи жбун. Два дечака су за који тренутак хитро излетели из шуме. Један је био висок и мршав, а други низак и дебео. Почели су да вичу: ,,Где је онај мали клинац?” Дебели дечак је закључио: ,,Мора да је отишао ка северу” и упутили су се на север. Њих двојица су брзо отрчали остављајући нас у прашини. Пошто се нисам званично упознао са својим новим познаником, питао сам га како се зове. Одговорио ми је да се зове Михајло и да је из села Идвор, у Банату. Одмах ми је било јасно да је то човек који ће усавршити телефон. Упитао сам га да ли он зна шта ће бити у будућности. Сав тужан и потиштен, одговорио ми је: ,,Да, бићу пропалица и скитница, барем ми тако сви кажу”.

Након неколико минута у даљини су се видела кола, предложио сам да се сакријемо у онај исти жбун као и малопре и да улетимо у кола, пошто других опција није било – и од Идвора и од Београда били смо далеко. Када су кола прилазила, рекао сам Михајлу да када избројим до три улетимо у њих. Када су се приближила, на мој знак скочили смо и нашли се у приколици, која је била пуна часовника. Осетио сам да ме нешто жуља, била је то табла на којој је писало: ,,За Праг”. Уз много размишљања и разговора, договорили смо се да ћемо отићи и даље од Прага. У Америку! Михајла је као радозналог дечака привлачила Америка као држава револуције и нових проналазака. Док смо причали, дечак је растао и растао – за сат времена је био исте висине као и ја!

Када смо стигли у Праг, потражили смо железничку станицу. Трудили смо се да не паднемо у очи пролазницима. Били смо у делу станице где су сви возови ишли до Марсеља, највеће луке у Европи. Пошто је воз већ кретао, потрчали смо за њим и улетели у последњи вагон. У том вагону се налазила живина. Вагон је био пун непријатних мириса, сама помисао да ћемо неколико десетина сати бити са овим животињама нас је згрожавала. Ипак нисмо имали избора, морали смо некако да стигнемо до обећане земље. У међувремену причао сам са Михајлом о Идвору, његовој породици, плановима које је имао. Уз причу и смех сати су пролазили брже. Нисмо ни осетили да је дошло време да стигнемо у Марсељ. Када смо стигли, укрцали смо се у брод као слепи путници. Брод и није био прва класа, али такав да се уз солидне услове може доћи до Флориде. Дани на броду су споро пролазили. Нисмо смели да излазимо из нашег скровишта, у коме се чувала резервна опрема за брод. Понекад бисмо кришом кроз прозорска окна гледали огромни плави океан. Након две недеље стигли смо на америчко копно. Одмах смо даље кренули за Њујорк. Тамо смо били збуњени и престрашени градском вревом.

Михајло је сада већ изгледао као човек од 25 година. Пошто смо испразнили своје џепове, схватили смо да нам је остало свега пет центи. Нисмо знали шта је најпаметније да урадимо са њима. Осетили смо глад, а у том тренутку није било више места за размишљање шта ћемо са новцем. Купили смо питу са шљивама. Братски смо је поделили. Међутим, када смо је загризли, видели смо да је пуна коштица. Михајло је нервозно рекао: ,,Да ли је могуће да нам ништа не иде! И шта ћемо сад да радимо? Последњи новац дали смо на питу са шљивама, а она има више коштица него шљива!” Није било времена за очајавање. Решили смо да почнемо све испочетка. Сутрадан смо се запослили као продавци хамбургера. Уз солидне плате обезбедили смо стан. Онда смо прешли на други посао. Били смо продавци у супермаркету. За који месец обезбедили смо новац и, пошто је Михајло толико хтео да започне студије, сав новац смо дали на његово школовање. Нисам могао да верујем. Пре неколико месеци били смо практично на улици сами и без икога. Сада Михајло студира, а ја сам упознао све знаменитости у Америци. Када сам га питао како се он осећа после свега, рекао је: ,,Па надао сам се овоме, јер се упорност увек исплати и зато ми веруј да никада не треба да одустанеш”.

У једном тренутку сам се нашао поново у својој соби. Затварао сам очи сто пута како бих се вратио у свој сан. На крају суочио сам се са судбином. Сео сам и научио целу лекцију за кратко време. Сутра у школи на одговарању сам добио петицу. Да није било Михајлове упорности, ништа од овога се не би догодило. Ја не бих добио пет из хемије, а цео свет не би могао да разговара телефоном на великим раздаљинама. 

Александар Савић VIII/2

Браво за Наталију и Александра!

Чланови литерарно-новинарске секције Наталија Ивановић и Алекдандар Савић, ученици осмог разреда, учествовали су на конкурсу о Михајлу Пупину. Њихови радови оцењени су као веома креативни, а Александар и Наталија као добри познаваоци Пупиновог дела. Награђени су Пупиновом аутобиографијом "Од пашњака до научењака".

Година Михајла Пупина

Ове године навршава се 160 година од рођења Михајла Пупина и 90 година од када је за аутобиографију „Са пашњака до научењака” добио Пулицерову награду. 

Тим поводом Министарство просвете је, уз сарадњу са компанијом „Телеком”, организовалo литерарни конкурс за ученике основних и средњих школа. Док наши литерарци пишу о Пупину, погледајте пано у холу наше школе посвећен великом светском научнику и проналазачу, као и краткометражни филм о њему:  

Наступ наше школе у Сава центру

Деветог октобра наша школа наступила је на 19. Ревији стваралаштва деце и младих Београда, која је одржана у Сава центру. Ревија промовише права деце на стваралаштво и игру. Део је активности предвиђених Дечјом недељом 2014. Организовали су је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Градска управа Београда, Секретаријат за културу и Градска општина Нови Београд. Представљање школа почело је у 14 часова, у фоајеу Сава центра, где су школе учеснице на својим штандовима представиле радове и награде ученика. 

На штанду наше школе представљени су ликовни радови, макете, радови биолошке секције и пехари освојени у спортским такмичењима, а представљање школе пратила је и презентација на зидном платну. Штандови су били веома посећени.

„Фестивал најбољих” почео је у 20 часова. Наша школа, као и већина других, извела је три нумере. Песму која је отворила приредбу „Пријатељство” изводили су ученици свих школа. Као четврта школа по реду извели смо песму „Изнад дуге”. Хором је дириговао наставник музичке културе Љубомир Пјевовић, флауте су свирале Даница Матијашевић, Александра Маул и Ема Симић, ученице осмог разреда, за клавиром је била Милица Младеновић, ученица седмог разреда, за бубњевима Тодор Божовић, ученик петог разреда, а виолину је свирао Север Трифуновић, такође ученик петог разреда. Наступ наше школе био је веома запажен, нарочито због учествовања и хора, и оркестра.

Запажене наступе имале су и Основна школа „Драган Лукић” са песмом „Поздрав свој деци света”, Основна школа „Лаза Костић” са песмом „Стоп насиљу”, драмска група Основне школе „Милан Ракић” са тачком „Црвенкапе и вукови” и Основна школа „Влада Обрадовић Камени” са песмом „The Wall”, чијим је хором дириговао наставник музичке културе Љубомир Пјевовић, који ради и у нашој школи.

Публика је нарочито подржала наступе фолклорне групе одраслих са посебним потребама са нумером „Војвођанка”, као и наступ фолклорне групе Основне школе „Ратко Митровић”, која је извела влашке игре. На крају, ученици наше школе, заједно са ученицима осталих школа, извели су песму „За милион година”. Публика је, а било је око 3000 људи, задовољно напустила наступ.

Ученицима је то била прилика да упознају ученике других школа, да наступе на великој сцени и пред бројном публиком, као и да се упознају са организацијом тако велике приредбе. Зато је ово веома значајан наступ, како за наше ученике тако и за промоцију наше школе.